Mnogi astronauti se slažu da je miris svemira specifičan i intenzivan, kao i da ga je teško ignorisati jer podseća na paljevinu ili metalne mirise - spaljeno meso, isparenja od zavarivanja ili oksidovani metal.
Ali najčudnija stvar u vezi sa ovim tvrdnjama jeste činjenica da taj prostor ne bi trebalo da ima bilo kakav miris, jer u njemu nema gasova ili vazduha. Kako je ovo onda moguće?
Prema jednoj teoriji, naučnici pretpostavljaju da miris koji astronauti osećaju potiče od reakcije oksidacije do koje dolazi tokom procesa smanjenja pritiska pri ulasku u brod.
Za razliku od kiseonika na Zemlji, onaj koji se nalazi u Univerzumu se sastoji od samo jednog atoma kiseonika (O). Međutim, unutrašnjost broda je ispunjena dvoatomskim molekulom kiseonika (O2), neophodanim za disanje. Ovaj kiseonik se najverovatnije „lepi“ za odela i alate astronauta tokom svemirskih ekspedicija, i proizvodi reakciju koja dovodi do stvaranja ozona (O3) nakon kontakta sa dvoatomskim kiseonikom unutar broda.
Druga popularna teorija sugeriše da se poreklo mirisa nalazi u umirućim zvezdama. Naime, tokom završne faze, zvezde oslobađaju veliku količinu energije koja proizvodi jedinjenje poznato kao policiklični aromatični ugljovodonik, ono se potom kreće kroz svemir i na taj način dolazi do stvaranja novih zvezda, planeta i kometa.
Rekonstrukcija mirisa
Jedan od ciljeva agencije NASA bio je da stvore taj karakterističan miris o kojem su pričali iskusni astronauti. Pre svega da bi se simulirali uslovi tokom treninga kako bi kandidati tokom boravka u svemiru uspešno izbegli neprijatna iznenađenja.
Zbog toga je NASA 2008. godine angažovala Stiva Pirsa, američkog hemičara koji je osnovao kompaniju „Omega Ingredients“. Projekat je bio veoma uspešan, a nakon nekoliko godina, doneta je i odluka da se supstanca plasira u obliku parfema - da bi se povećalo interesovanje za nauku kroz iskustveno obrazovanje, prenela je „Nacionalna geografija“.