Crkva Božić slavi tri dana, koji su u njenom bogoslužbenom kalendaru obeleženi crvenim slovom. Sabor Presvete Bogorodice je pravoslavni praznik, koji se slavi drugog dana Božića. Posvećen je Bogorodici koja je rodila Isusa Hrista i zbog toga se i praznuje drugi dan po rođenju Hristovom. Za prazničnom trpezom koja je još uvek postavljena, svi su jednaki i u zdravlju i veselju slave najradosniji praznik hrišćanstva.

Srpska crkva danas odaje slavu Presvetoj Bogorodici, majci Isusa Hrista. Njenim saborom se naziva ovaj praznik zato što se tada sabiraju (okupljaju) svi verni, da proslave Bogorodicu i njenog sina ali i međusobno, van doma, podele radost Božića.

Na ovaj dan, koji je drugi dan Božića, obilaze se prijatelji i komšije i primaju gosti u kuću. Drugog dana Božića, narod kaže, trebalo bi da se posvetite šetnji i poseti prijateljima i kumovima, jer “ko ima prijatelje, bogat je čovek”.

Kako je običaj da se za Božić ostaje kod kuće i da se prvi dan ovog praznika provodi sa porodicom, drugi dan je bio vreme kada se obilaze rođaci, prijatelji i kumovi. Veruje se da se na ovaj dan mire i oni koji su godinama u zavadi i da nije dobro bilo koga oterati sa kućnog praga.

Ovaj praznik ima korene u ranom hrišćanstvu, i jedan je od mnogih posvećenih Bogorodici (Velika Gospojina, Pokrov presvete Bogorodice…). Na svetiteljkin dan davnašnji je običaj u Ohridu, da se uoči drugog dana Božića večernja liturgija služi samo u Svetoj Bogorodici zvanoj Čelnica. Srbi u okolini Skadra (oblast Vraka) na Božiji dan (drugi dan Božića crkva slavi Sabor Presvete Bogorodice koji se u narodu uobičajeno naziva Božiji dan.

Uz drugi i treći dan Božića idu i određen i specifični običaji. U Božićne događaje spadaju i danas skoro zaboravljena koleda. A nekada su grupe maskiranih mladića i mlađih oženjenih muškaraca obilazile svaku kuću u selu i pevali koledarske pesme i izvodili trikove kako bi obezbedili zdravlje i prosperitet domaćinima.

U zamenu za njihov trud, domaćini su im davali hranu i razne poslastice. Nekada je u Vojvodini postojao običaj da se u svim selima na Božić ili drugog dana Božića jašu konji, kada su jahači zapravo “vijali Božić”.

Svečano okićeni konji sa jahačima koji su bili momci ili mlađi okićeni muškarci, u galopu bi jurili seoskim ulicama. Obično su, naravno jer to je i poenta narodnih običaja, svraćali u kuće u kojima su živele devojke za udaju, a domaćini su ih častili pićem.

U nekim krajevima domaćin kuće daje čobaninu glavu pečenice koju ovaj nosi sa sobom na pašu. Kad je pojede, natakne je na jasenovu granu, da je živina ne može dohvatiti i kljucati. U drugima, glava se čuva do Vasilice. Na ovaj dan se ne seku kosti, a ljudi se obraćaju jedan drugome sa: “Pomoz’ Bog…”

Treći dan je Stevanjdan koji je prva krsna slava po Božiću i u novoj godini.), završavajući ophod kod domaćina koji je započeo obilazak, išli su od kuće do kuće i mirobožali, koristeći običaj da se zavađeni pozdrave i poljube, a time i izmire. Jer, ovo je dan opšteg mirenja i praštanja”.

Na Stevanjdan se iznose slama i ostaci badnjaka iz kuće. Slama se obično nosi u voćnjak i zaveže za mlado rodno drvo, a jedan deo se zapali u plodnoj njivi i pusti da izgori. Ugarci od badnjaka se čuvaju jer su lekoviti i koriste u toku godine za lečenje obolele stoke.