išući da je srž tih sistema i opšti nepotizam i klijentelizam – u kojem političari i biznismeni daju bezuslovnu vernost u zamenu za bogaćenje – Braj opisuje Vučićev sistem vladavine s televizora:

„Sveprisutni predsednik uobičajava da dovodi javnost u stanje permanentne uzbuđenosti, kao u televizijskom rijalitiju. Skoro svakog dana se pojavljuje na malim ekranima kako bi, ponekad i satima (u proseku dnevno govori sat i po na televiziji), svojim građanima priredio važne, sjajne, neverovatne, dramatične priče, koje tako najavljuju vladini mediji.“

U Vučićevim pričama se radi o „zaverama, organizovanom kriminalu, scenarijima užasa iz budućnosti, spektakularnim stranim investicijama, polaganjima kamena temeljca ili otvaranju modernih bolnica, drumova, fabrika, krakova pruga ili elektrana“, piše Braj.

Tu potpuno nestaje granica između šefa države i same države, a Vučić stalno priča kako je omogućio ovo ili ono, „kao da investira svoje privatne pare“.

K tome se, nastavlja Braj, predsednik predstavlja kao „moćni akter“ međunarodne politike koji se, kad mu se prohte, sastaje s Putinom, kineskim predsednikom Sijem ili šefovima vlada velikih zapadnih zemalja.

„Uprkos relativno malom stanovništvu od ispod sedam miliona, ljudi mogu steći utisak da predsednik zemlji garantuje važnost koja ne nalazi utemeljenja u veličini ili ekonomskoj potentnosti“, zaključuje novinar.

Ujedno dodaje da dodaje opozicija i kritičari ne postoje u režimskim medijima, ali da su ipak stalno na meti.

Izvor: DW