Kratko zastali i još brže odustali. Slika je studentskih protesta u Novom Pazaru. Utihnuli su akademci.

Više se nije ni očekivalo u gradu koji nema tradiciju protesta i građanskih pobuna. Agenda mnogo drugačija od onih koje važe za studentske proteste i blokade u drugim delovima Srbije.

Tri puta su akademci stajali ispred svoje visokoškolske ustanove. Odavali su petnaestominutnu poštu poginulima u padu nastrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici i tražili odgovornost za one koji „po građanskoj i patriotskoj savesti“ napadaju njihove kolege u drugim krajevima države.

Najhrabriji su , podržani sa tri svoja profesora, upalili plamičak nezadovoljstva i čekali veći odziv svojih kolega. Na čekanju se gluma protesta i završila.

Sa Državnog univerziteta oglasili su se studentii psihologije i saopštili da odustaju od protesta.

Nemaju kapaciteta za to. Nema ih dovoljno da rasporede svoje obaveze, jer im je za mentalno zdravlje „neophodno da proteste jednostavno prepuste drugim gradovima, koji imaju veći broj studenata“.

Naveli su da su naišli na „nezainteresovanost studenata, čije broj na protestima opada“.

I neka se zna, posebno su morali da napomenu da ih niko nije ucenio, niti im je pretio, već su se usaglasili da nemaju energije da vode proteste i spremaju ispite za januarski rok.

Zahvalili su se kolegama sa beogradskog i novosadskog univerziteta na podršci i poručili im da ne smeju da prestanu da se bore, jer je „promena u njihovim rukama, a indeks nikada nije bio jače sredstvo promene“.

Tu prestaje svaka sličnost sa studentskom pobunom. Ono što je trebalo da bude početak protesta u ovom gradu zbog sveopšteg nezadovoljstva vratilo se na, nebrojano puta, staro „podešavanje“ i građenje kulture protesta.

Oni tamo negde treba da se bune, a odavde idu posmatranja sa daljine i reči podrške. Za svaki slučaj – da se ne talasa previše.

Možda nekada zatreba zbog kapitalnih investicija, primera odanosti državnim vlastima i izbegavanja etiketiranja o nepatriotizmu i podržavanju neprijatelja svake vrste.

Stari oprobani recept ostaje na snazi, kad dođe „pred glavu“ može još koji dan protesta, kad se tabloidima ne dostave fotografije i biografije studenata što su se drznuli da protestuju ispred zgrade svog Univerziteta.

Tako je bilo, pre četvrt veka, pred petooktobarske promene, kada su gradom prošetali srednjoškolci potpomognuti retkim nevladinim organizacijama.

Bilo je to vreme kada jedino ovaj grad nije imao OTPOR. Ali, i kada je trebalo rušiti lokalnu vlast, kojoj je beogradski režim bio kriv za sve.

Sve ostalo bili su protesti u pokušaju sa zanemarljivim brojem učesnika, po onoj „Sokolovi moji, ajte napred ja ću za vama“.

Opet će neko otkriti „istorijske činjenice“, da su u Novom Pazaru malobrojni galamili, a oni mnogobrojni u drugim delovima Srbije samo pomagali.