Č isti, rafinirani šećer je nepoznanica u prirodi. Evropljani su se prvi put susreli sa šećerom tek kao proizvodom iz šećerne trske tako da su i prve posudice za šećer bile minijaturne.

Jer, čisti šećer je bio basnoslovno skup proizvod iz kolonija, veoma osetljiv na transport u vlažnoj utrobi tadašnjih jedrenjaka.

I cena i problem što Prusija nije imala takvih kolonija je pruskog kralja Fridriha Drugog Velikog navela da podstakne istraživanje, može li se iz neke domaće biljke takođe dobiti šećer.

Posla se prihvatio Franc Karl Ahard, izbeglica u Berlin iz imućne protestantske francuske porodice i samouki naučnik koji se u pismima kralju već hvalio brojnim „otkrićima“ – na primer da se netom otkrivenom električnom energijom gluvima može povratiti sluh, a već je bio zadužen i za otkriće boja za tekstil kako Prusija ne bi zavisila o uvozu iz Engleske.

• Izumitelj šećerne repe

Ahardov učitelj, hemičar Andreas Zigizmund Margraf je sredinom 18. veka utvrdio da i obična bela repa sadrži određeni procenat šećera u korenu, ali to je bilo daleko od isplativosti za proizvodnju.

Gotovo pola veka je Ahard eksperimentisao i selektirao belu šlezijsku repu kako bi došao sa osam na oko šesnaest odsto šećera, da bi mu onda već Fridrih Treći dao izdašnu novčanu podršku da stvori prvu plantažu i fabriku šećera u Prusiji.

Jer, to je već bilo doba rata s Napoleonom kad je uvoz šećera iz šećerne trske bio nemoguć.

No njegova repa se pokazala prilično svojeglavim izvorom šećera, pogon za preradu kojeg je platio kralj je onda i izgoreo, a povrh toga je Napoleon bio poražen tako da je opet počeo da stiže šećer iz kolonija.

• Svi volimo slatko

Ipak, u 19. veku i razvojem mašina za obradu zemlje je i šećerna repica – sad već s oko 18 do 20 odsto udela šećera u korenu – postala unosan proizvod tako da je danas i šećer iz šećerne trske tek egzotičan i sporedan proizvod.

A tvrdnja da „svi vole slatko“ je tačna – čak i neurološki: osim što je šećer „čista energija“, slatkoća zaista kod čoveka utiče i na osećaj sreće i zadovoljstva.

No problem je što je šećer „kalorijska bomba“ tako da se smatra glavnim uzročnikom gojaznosti. Samo u Nemačkoj se polovina stanovništva smatra debljima od optimalne težine, gotovo svaki peti se smatra pretilim. Već sedam odsto stanovništva pati od dijabetesa, a brojke su sve veće.

I to pogotovo kod mladih jer su glavni problem napici, redom sa izuzetno visokim udelom šećera.

Zbog zdravlja stanovništva, već pedesetak država ima posebne namete na šećer, od Španije i Francuske pa do Čilea i Saudijske Arabije. Devet od 16 nemačkih saveznih pokrajina se založilo kod nemačkog ministra za poljoprivredu i ishranu Džema Ozdemira da takav porez bude uveden u Nemačkoj.

• Koja su iskustva drugih zemalja?

Norveška praktično nikad nije ukinula monopol i posebne namete koje su države imale na čitav niz proizvoda, od soli pa do šibica – uglavnom su inače ostali još jedino takvi nameti na alkohol, kafu, duvan ili čaj.

Postojeći propis je na snazi još od 1922. po kojem Norveška uzima namet ne samo na šećer, nego na zaslađivač svake vrste – što izuzetno raduje susednu Švedsku gde Norvežani masovno odlaze da kupuju čokoladu i druge slatkiše.

Ipak, 2018. je vlada u Oslu još jednom i to za 80 odsto povećala namet na slatko i to je definitivno bio uzrok pada prometa gaziranih zaslađenih napitaka u Norveškoj.

Meksiko je još 2014. uveo poseban porez od jednog pezosa (oko 10 centi) na litar napitaka sa visokim procentom „pravog“ šećera – zaslađivači druge vrste ne spadaju u tu kategoriju.

Taj porez se smatra uspehom jer je doista pao promet takvim napicima, iako se značajno povećao promet voćnih sokova i slatkih mlečnih napitaka – oni takođe nisu obuhvaćeni porezom.

Indija osvežavajuće napitke sa visokim udelom šećera svrstava u istu poresku kategoriju kao luksuzne automobile ili duvanske proizvode i porez iznosi 28 odsto.

Obuhvaćeni su svi napici kojima se dodaje šećer i veća cena jeste smanjila potrošnju, ali ne postoji mera koja bi proizvođače navela da smanje udeo šećera – što bi možda imalo još veći učinak.

Velika Britanija je 2018. uvela stepenasti namet na slatke osvežavajuće napitke. Gde je preko pet grama šećera na 100 mililitara namet iznosi 18 penija (21 cent) po litru, ako je i preko osam grama, to su 24 penija (28 centi).

Zato proizvođači smanjuju udeo šećera, što je i bio cilj. U prve tri godine je u Velikoj Britaniji smanjen udeo šećera u napicima u proseku za 29 odsto, dok su u Nemačkoj proizvođači tek dobrovoljno preuzeli obavezu, da smanje udeo šećera u svojim napicima. No učinak je mršav: smanjeno je za samo dva odsto.

• Milijarde uštede s manje šećera

Velika Britanija tvrdi da je zaista smanjen broj gojaznih i da pada broj oboljenja od šećerne bolesti, a računice se prihvatio i Tehnički univerzitet u Minhenu.

Ako bi se uveo porez na šećer i u Nemačkoj, njihov računar predviđa da bi u sledećih 20 godina moglo biti i do 240 hiljada slučajeva dijabetesa tipa 2 manje.

To bi isto tako moglo značiti između 17 i 30 hiljada smrtnih slučajeva manje ili bi do smrti došlo bitno kasnije. Sve u svemu, procena statističara jeste kako bi – osim prihoda od poreza, ušteda bila i do 16 milijardi evra, od toga četiri milijarde samo u zdravstvenoj zaštiti jer bi bilo manje oboljenja.

Računaju i na bitno manji broj dana bolovanja i prevremenih odlazaka u penziju, baš kao i smrtnih slučajeva među radno sposobnim stanovništvom.

No kao što se videlo i u masovnom širenju napitaka s „nula šećera“, veštački zaslađivači – i čak prirodni kao što je stevia nipošto ne moraju biti zdravi.

Simptomi doduše nisu tako očiti kao što je debljina ili dijabetes, ali prekomerna količina takvih zaslađivača kakvih uopšte nema u prirodi može da izazove priličnu zbrku u jetri i bubrezima, neki su možda i kancerogeni. Koliko košta to lečenje, to u Minhenu nisu izračunali.