Mila Branković je mlada dama iz Niša, koja se školuje u Beču. Međutim, njena ljubav prema Nišu je velika.

Kako sama kaže, njeno prvo sećanje koje se vezuje za takmičenja vezuje se za trenutak kada su njena sestra i ona gledale koja od njih dve će postići veći uspeh na dnevnom nivou. Bilo je sasvim svejedno da li je to crtanje, muzika, jahanje, plivanje, roleri. Samim tim, prva takmičenja na kojima je učestvovala vezuju se za ona sa njenom sestrom. Kasnije, taj takmičarski duh se razvija te Mila učestvuje na školskim takmičenjima iz matematike, srpskog jezika, istorije, likovnog itd.

Međutim, zašto je Mila Branković nova budućnost? Ko je zapravo Mila Branković i o čemu sanja?
Šta za Vas predstavljaju osvojene nagrade?
Za mene nagrade predstavljaju postignute ciljeve i dalju mi motivaciju za dalji rad. Kroz osvojene nagrade i priznanja vidim da se sav moj trud i moje učenje isplatilo.

Otkud ljubav prema matematici?
Matematiku sam oduvek volela. Moja ljubav prema matematici se razvila istovremeno i kad sam prvi put dobila matematiku kao predmet. Matematiku sam shvatala kao igru, kao da slažem slagalicu ili Rubikovu kocku. To je za mene bila i zanimljiva igra i izazov. Nikada matematiku nisam videla kao obavezu ili napor. Bila mi je razonoda. Kada sam imala ispitivanja iz nekih predmeta i morala da učim, posle nekoliko sati učenja radila sam zadatke iz matematike kako bih se odmorila.

Kako izgleda školovanje u Beču?
Školovanje u Beču je drugačije od školovanja u Nišu. Prva razlika koju sam uočila je bila ta da su časovi duži. U Srbiji bi normalni čas trajao 45 minuta, a u Beču 50 minuta. Što se gradiva tiče, primera radi, gradivo koje smo učili u petom razredu u Srbiji, u Austriji se uči u šestom i obrnuto. Tako da je drugačiji nastavni plan u Srbiji i Austriji i razlikuje se od predmeta do predmeta.

Sa kojim izazovima ste se susretali u Beču?
Moj glavni i najveći izazov u Beču je bio nemački jezik. Kada sam došla u Beč znala sam samo da kažem svoje ime. Zbog pandemije je bilo posebno teško napredovati sa učenjem jezika. Osim toga, nisam mogla da ojačam svoju motivaciju takmičenjima, jer su uglavnom bila otkazana. Ipak, posle puno dodatnih časova i sati učenja, napokon sam počela da vidim značajan napredak u znanju nemačkog jezika, a uspesi u školi su se istovremeno ređali. Postala sam jedan od najbojih đaka.

Koji su Vaši planovi?
Prvenstveno bih volela da usavršim nemački jezik i da nastavim da se takmičim i na srpskom i na nemačkom jeziku iz oblasti koje me najviše interesuju, a to je sada sasvim sigurno matematika. Pored toga bih volela da nastavim da se bavim hobijima, a to su crtanje, jahanje, odbojka, sviranje gitare i pevanje. Jedan od većih planova jeste da upišem neki od prestižnijih svetskih univerziteta, ali to je još uvek daleko. Osim toga, volela bih i da svojim primerom motivišem sve mlade oko sebe da rade na svom znanju i da vide lepotu u učenju.

Otkud ljubav prema odbojci?
Iako sam odbojku počela da treniram u prvom razredu osnovne škole, zavolela sam je tek u trećem razredu. Kao najmlađa učesnica nisam imala baš puno društva i nisam mogla da napredujem kao stariji deo ekipe. U trećem razredu napokon su krenule da treniraju i moje školske drugarice. To mi je dalo veliku volju i želju da nastavim da treniram. Što sam više napredovala, želja mi je bila jača i počela sam da idem na „Letnje odbojkaške kampove Vanje Grbića“. Nažalost, kada smo se preselili u Beč, zbog dodatnih časova i školskih obaveza nisam imala vremena za treninge. Ubrzo nakon toga je počela i pandemija, pa su i trenizi i takmičenja su bili odloženi. Naredne školske godne, ako se situacija sa pandemijom stabilizuje, nastaviću da se bavim odbojkom i tome se radujem.