U čuvenoj niškoj gimnaziji "Stevan Sremac" zajedno su radili naš proslavljeni književnik Stevan Sremac i Prota Stevan M. Dimitrijević o čemu svedoči jedna divna fotografija koja se brižljivo čuva u njoj.

Dva duhovna gorostasa, dva velika srpska rodoljuba, Stevan Sremac i prota Stevan M. Dimitrijević zajedno su radili u čuvenoj Prvoj niškoj gimnaziji, u kojoj je Sremac bio profesor a prota Steva je bio honorarni veroučitelj. Uz posao u gimnaziji prota Steva je bio i pisar Crkvenog suda u Nišu. Obojicu je odlikovalo žarko srpsko rodoljublje. Sremac je bio dobrovoljac u ratovima za oslobođenje Srbije 1876. i 1877 – 1878.god, a prota Steva, koji je bio jedanaest godina mlađi od Sremca, bio je vojni sveštenik – dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu i u Drugom balkanskom ratu, dok je za vreme Prvog svetskog rata tamnovao u bugarskim logorima u Karlovu i Eski Džumaji (današnjem Trgovištu).

Obojica su voleli Niš, taj čudesni dragulj našeg Juga, svim svojim srcem, Niš čiji je život, kao i život njegove predivne okoline, Sremac u svojim božanstvenim delima – "Ivkova Slava" i "Zona Zamfirova" I - ,poput nesvakidašnjeg čarobnjaka, slikao najraskošnijim živim bojama i čija lepota i danas mami uzdahe svih poklonika lepote misli.

 Prota Steva je u Niš došao 1890.god iz manastira LIPOVAC, gde je radio kao učitelj i u Nišu je ubrzo nakon dolaska rukopoložen za đakona od čuvenog mitropolita Mhaila (Jovanovića), a 1894.godine rukopoložen je za sveštenika od episkopa niškog INOKENTIJA nakon čega odlazi na studije u carsku Rusiju u čuvenu Duhovnu akademiju u Kijevu.

Sremac je iz Niša otišao u Beograd za profesora gimnazije, ali nije dugo poživeo, jer ga je u leto 1906.god zadesila smrt u Soko Banji, kao posledica sepse. Njegov nenadani odlazak u svet anđela ožalostio je celokupno srpstvo. Prota Steva , koji je tada u Solunu, pri GENERALNOM KONZULATU KRALjEVINE SRBIJE, radio kao referent manastira HILANDARA, bio je mnogo tužan što nije mogao da dođe u Beograd na sahranu voljenog kolege Stevana Sremca.

Prazninu u srcu prote Steve zbog preranog odlaska njegovog najomiljenijeg imenjaka Stevana popuniće neku godinu kasnije Sremčev sestrić – naš čuveni arhitekta ALEKSANDAR DEROKO, koji je svojeg ujaka Stevana sjajno opisao u svojoj predivnoj knjizi „A ONDAK JE LETIO JEROPLAN NAD BEOGRADOM“.

Sudbina je na neverovatan način spojila protu Stevu i Aleksandra Deroka zahvaljujući sestriću prote Steve VLADIMIRU POPOVIĆU , sinu njegove starije sestre Darinke, koji je zajedno sa Derokom studirao na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Prijateljstvo Aleksandra Deroka arhitekte i protinog sestrića Vladimira Popovića, inženjera građevine, krunisano je kumstvom . Deroko je bio venčani kum , na radost prote Steve, njegovom sestriću Vladimiru. Ćerka protinog sestrića Vladimira Dušica Aranđelović, prof.engleskog jezika, koja uskoro puni 88 godina, živi u Nišu i stalno smo u kontaktu. Često se , dok razgovaramo telefonom, priseća očevog voljenog kuma Aleksandra Deroka koji je gradu Nišu , zajedno sa svojim kolegom arhitektom Petrom Anagnostijem, darivao predivno arhitektonsko delo – EPISKOPSKI DVOR. Petar Anagnosti , rođen u ODESI 1909.godine, sa roditeljima je došao u Srbiju posle Oktobarske revolucije. Bio je, kao i Aleksandar Deroko, profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i osnivač KATEDRE ZA NACRTNU GEOMETRIJU i PERSPEKTIVU čije su sjajne udžbenike NACRTNE GEOMETRIJE i PERSPEKTIVE koristile mnoge generacije studenata arhitekture u Nišu.

Aleksandar Deroko je izuzetno voleo i poštovao svojeg učitelja i profesora protu Stevu Dimitrijevi ća, koji ga je uveo u čarobni svet SVETE GORE , a posebno manastira HILANDARA. Zahvaljujući proti Stevi, koji je bio referent manastira Hilandara od novembra 1905.godine do aprila 1911.godine, sačuvana je ova NAJVEĆA SRBINOVA SVETINjA od nasrtaja BUGARAŠA I MALEŠEVACA.

 Prota Steva je poslednji put bio u svom voljenom Nišu 16.oktobra 1952.godine, gde je bio pozvan da održi uvodno predavanje na KONFERENCIJI SVEŠTENSTVA NIŠKE EPARHIJE . Bilo je to izuzetno predavanje čiji uvodni deo želim da podelim sa dragim NIŠLIJAMA.

"Poziv, da pred još iz moje mladosti budnim sveštenstvom Niške eparhije , u kojoj sam rođen i otpočeo službu Bogu i narodu svome, kažem nešto o savremenim problemima naše Crkve i njenog sveštenstva, bio mi je prijatan ali me je i u brigu bacio. Prvo, zato što sam nezdrav i neodložnim poslovima momentalno zauzet u nemogućnosti bio da za nekoliko dana obradim zadatu mi ovako obimnu temu.

Naš narod kaže da dogovor kuću gradi. Specijalno za našu Crkvu dogovaranja ujedinjenog u svoje udruženje sveštenstva Srbije ovde u Nišu, u prvim skupštinama svojim, održanim u onoj istorijskoj zgradi, pozadi monumentalne Saborne crkve, podignutoj u teško tursko doba za osnovnu školu, stvorila su Fond za izdržavanje dece i udova umrlih sveštenika i dala osnove za onaj napredni Zakon o crkvenim vlastima iz 1890.god, koji je, između ostalih dobrih odredaba svojih, propisao bio i izbor parohijskih sveštenika po objavljenom konkursu, mesto dotadašnjeg postavljanja bez izbora.

Neka bi i vaši današnji dogovori dali građu za potpunije i celishodnije rešenje i savremenih nam nasušnih potreba i iskrslih problema u našoj Crkvi."

 Želim na kraju ovog svojeg teksta da se duboko zahvalim gospođi VERI DUJAKOVIĆ direktorki PRVE NIŠKE GIMNAZIJE „STEVAN SREMAC“, sjajnoj profesorki istorije, koja je dozvolila da se preslika fotografija profesora NIŠKE GIMNAZIJE na kojoj su STEVAN SREMAC I PROTA STEVAN M.DIMITRIJEVIĆ.

Takođe se mnogo zahvaljujem i ĐORĐU BOJANIĆU, sjajnom profesoru istorije Osnovne škole „BUBANjSKI HEROJI“, koji je, na moju molbu otišao u gimanziju i preslikao fotografiju profesora.