Tito se u to vreme slavio kao božanstvo, pevale su mu se pesme, a jedna od najpoznatijih, Druže Tito ljubičice bela, koštala je mladu novinarku Ženi Lebl dve i po godine robije na Golom otoku, gde je završila sa samo 22 godine.

“Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičnju u cveću jer je uzgojila ljubičicu belu od 100 kilograma, aludirajući na pesmu ‘druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela’.

Rođena je u Aleksincu, a nakon niže gimnazije, uoči odvođenja Jevreja u logor Sajmište, pod imenom Jovanka Lazić izbegla je u Niš. Hapse je 1943. i vode u berlinski Gestapo, do 1945. Vrativši se u Beograd, upisuje pravni fakultet; 1947. primljena je za novinara na konkursu „Politike”, i postaje član SKOJ-a jer je, kako je rekla, bila dušom i srcem za druga Tita, zbog čega je često vodila verbalni rat sa svojim „zadrtim kolegama”.

Bilo je to vreme kada su i zidovi imali uši, a zbog viceva su „letele glave”. Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je odgajila ljubičicu belu od 100 kila, aludirajući na pesmu „druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela”. Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, agitovala protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula sporni „fazon”. Odvode je u zatvor UDB „Glavnjača”, potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur, i Goli otok. U pet zatvora, gde je od aprila 1949. do oktobra 1951, traže joj je da promeni mišljenje i prizna krivicu. Ispisana je potom i iz Udruženja novinara.

Saznavši da su i žene bile na Golom otoku, o čemu se tada nije govorilo, Danilo Kiš, koji je u „Grobnici za Borisa Davidoviča” pisao o komunističkim gulazima u SSSR-u, nagovorio je Ženi Lebl da piše o tome. Tako nastaje „Ljubičica bela”, objavljena 1990. u dva izdanja u „Dečjim novinama”, treće izlazi u „Čigoji” 2009, a knjiga u Izraelu postaje bestseler. Sa Ženi Lebl i Evom Nahir, Kiš radi i film „Goli život” u režiji Aleksandra Mandića, koji danas može da se pogleda na „Jutjubu”.

Ženi Lebl piše kako su prijatelji „otkucavali” prijatelje, jer bi, u suprotnom, oni završili na „Titovim Havajima”. Zato se i govorilo da je na slobodi bila veća robija nego na robiji.

– Ustanovilo se da je u jugo-gulagu bilo veoma malo, u stvari najmanje, stvarnih narodnih neprijatelja, informbirovaca, Staljinovih obožavalaca. „Prijatelj” bi bacio oko na nečiju suprugu, opanjkao ga da je narodni neprijatelj, poslao ga na Goli, a onda mu podneo da potpiše razvod braka, jer tobože žena nije htela muža izdajicu – navodi Ženi Lebl.

Jovanka Ženi Lebl (1927—2009) je bila srpska novinarka jevrejskog porekla. U vreme WWII je uhapšena i odvenena na prinudni rad u Nemačku. Posle rata je kao novinarka Politike uhapšena zbog VICA o Titu i poslata na Goli otok na 2.5 godine Umrla u Izraelu. pic.twitter.com/IoZ3pWoU2n

— Jovan (@jovan984) June 7, 2019

Pisala je kako su ih u Ramskom ritu pretvarali u „tegleću marvu”. Nisu im davali vodu, a ručak za 306 zatočenica bio je šest glavica kupusa. U isti kanal su mokrile, i iz njega pile vodu, dok su im pijavice pile krv na nogama. Da ne bi potpuno „poživotinjila”, Ženi Lebl se preslišavala pesama koje zna i zamišljala kako skida knjige sa polica i prelistava ih .

U Zabeli su, kako navodi, bili bolji, „deluks” uslovi. Tu su već mogle da se okupaju i piju vode koliko žele. Zadatak im je bio istovar drva i kamenja, a upravnik se seksualno iživljavao u svom „haremu”, svedoči Ženi Lebl.

Sele ih na Sveti Grgur, ostrvo između Krka i Raba, gde su odvaljivale stene i zahvatale vodu iz mora, nosile na vrh brda i sipale u bure koje nije imalo dno...

– Samo žedni znaju da cene vodu. Bile smo okružene morem – a žedne do ludila. Spoznale smo kako je komplikovano iščupati stenu iz njenog prirodnog okruženja, piše Ženi Lebl. – Tada naučite da kamen ima žile kucavice, i gde da ga rasporite. Čupale smo temelje stena koje su tamo bile vekovima, menjale smo prirodu...

Devojke su pretvarane u starice, svedoči Ženi Lebl; otpadali su im zubi, obolevale su dok su im stizale vesti da su ih se odrekli deca, majke i muževi, jer su postale narodni neprijatelji. Nuđena im je sloboda pod uslovom da postanu doušnici i da ćute o tome šta su doživele, inače će im stradati porodice.

Sa pomilovanjem, posle „vica dugog dve i po godine”, Ženi Lebl ne može nigde da nađe zaposlenje. Piše 22 knjige o stradanjima Jevreja, i uradila je, kažu, koliko ceo jedan institut. O svom boravku u nemačkim logorima svedoči u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga”, potom „Do konačnog rešenja – Jevreji u Srbiji”, „Plima i slom – iz istorije Jevreja Vardarske Makedonije”, „Jerusalimski muftija”, „Jevreji u Pirotu”. Bila je u Istorijskom odboru Udruženja Jevreja iz Jugoslavije u Izraelu, a nagrada Jevrejske opštine u Beogradu, za najbolji rad iz istorije, nosi njeno ime.

Umrla je u 82. godini od raka, 21. oktobra 2009, a prijatelji u Tel Avivu ispratili su je uz njenu omiljenu pesmu „Jovano, Jovankeˮ, koja ju je podsećala na Jovanku Lazić. I pored patnji koje joj je nanela njena država, sve vreme, do poslednjeg trena, u njoj je kucalo srce Jugoslovenke. Govorila je „Ja ovde nisam Jevrejka iz Jugoslavije, ja sam Jugoslovenka jer tamo sam rođenaˮ.