Olbrajtova će ostati poznata po snažnoj antisrpskoj retorici, dok je za vreme obavljanja funkcije šefice diplomatije SAD bila jedan od glavnih zagovornika bombardovanja SRJ 1999. godine. Srbi je smatraju glavnim krivcem za zla koje je naneto vazdušnim napadima u kojim je stradalo hiljade nevinih žrtava.

"U emisiji Si-Bi-Esovih 60 minuta, 12. maja 1996. voditeljka Lesli Stal ju je pitala:

"Čuli smo da je više od pola miliona dece umrlo zbog sankcija protiv Iraka. Više nego u Hirošimi. I da li mislite da je to opravdano?"

Madlen Olbrajt: 'Mislim da je to veoma težak izbor. Ali mislimo da je to opravdano."

Oproštajni govor  trebao bi glasiti vrlo jednostavno: glavni arhitekta režima sankcija u kojem je ubijeno 500.000 iračke dece, čija je smrt, kako je rekla, "vredna toga".

Madlen Olbrajt je možda mrtva. Ali, njena politika "hands-off" ubijanja sankcijama i dalje funkcioniše kao najubojitije oružje u američkom arsenalu. Ne tražite dokaze dalje od Avganistana gde više od 175 novorođenčadi umire svaki dan kao posledica sankcija. Moralni smrad njene politike postaje jeziviji činjenicom da je Madlen Olbrajt opravdavala smrt dece, žena, starih, nemoćnih i siromašnih iz humanitarnih razloga. Malo je ljudi u istoriji gledalo smrt tolikog broja ljudi za koje su tvrdili da žele da ih zaštite.

U našoj političkoj kulturi opsednutoj identitetom Medlin Olbrajt  konačno je dokazano da je Amerika u potpunosti sposobna nadzirati masovnu smrt bez pokazivanja trunke žaljenja ili kajanja.

Krajnji je moralni zločin ciljati na bedu, bol i smrt one koji su najmanje odgovorni za dela svojih vladara. Ipak, to je sama politika koju je Medlin Olbrajt napravila standardnom operativnom procedurom za američku diplomatiju.

"Meka moć" ekonomskih sankcija ne sprečava rat. Nakon što je u sankcijama gđe Albright Iraku poginulo milion civila, od kojih polovina dece, SAD je i dalje napao Irak, srušio njihovu vladu, okupirao njihovu zemlju sledećih 17 godina i nastavlja je bombardovati po volji.

Iako bi prva rečenica u oroštajnom govoru na njenom grobu trebala biti njen šokantan nedostatak savesti o slanju 500,000 Iračke, Srpske, Avganistanske... dece u smrt, njena celoživotna opsesija nije bio Bliski istok, Balkan, već Rusija. Nikada se nije prestala zalagati za širenje NATO-a sve do granica Rusije, što je izazvalo antagonizam koji se od tada samo intenzivirao.

 S obzirom na otvaranje crne rupe u Ukrajini, preteći da će u nju uvući sve velike evropske sile, poučno je podsetiti da je neuspeh Bila Klintona, NATO-a jurišnika Veslija Klarka Klarka i  "odvratne"Madlen Olbrajt da pregovaraju sa Slobodanom Miloševićem doveo do Rata na Kosovu – rata koji su svi gore navedeni očajnički želeli i dobili – ne obazirući se na još uvek strašne posledice.

Ostaće na ovim prostorima zapamćena kao osoba koja nije volela srpski narod i otvoreno bila protiv njega.