Spremnost Novaka Đokovića da napusti tenis zbog svojih stavova čin je sportskog junaštva u rangu s odbijanjem Muhameda Alija da se bori u vijetnamskom ratu.

Ono što je bio Ali u svetu boksa, Đoković je opšteprihvaćen kao najveći majstor svog sporta svih vremena. Aliju, tada na vrhuncu moći, zabranjen je boks na tri godine zbog njegovog stava.

Zbog odbijanja vakcine protiv Covida – što je stvar savesti – još ne znamo koliko dugo će Đoković biti sprečen igrati tenis na najvišem nivou.

Ako su birokrate koje odlučuju istog mentaliteta - i kvaliteta - kao oni koji su ga tako suludo izbacili iz Australije u januaru, onda biste morali reći da postoji šansa da više nikada neće igrati.

Na pitanje Amola Rajana s BBC-ja je li doista spreman žrtvovati svoju sposobnost da se takmiči, primerice na Vimbldonu ili Rolan Garosu, za autonomiju nad onim što se stavlja u njegovo telo, Đoković je jednostavno rekao: 'To je cena koju sam spreman platiti'.

"Načela odlučivanja  važnija su od bilo koje titule ili bilo čega drugog. Pokušavam biti u skladu sa svojim telom koliko god mogu."

Za nas koji verujemo u individualnu slobodu, to je bila formulacija reči herojskija od bilo kog neverovatnog podviga Srbina na terenu, ne samo zato što ima toliko toga izgubiti - počevši od prilike da ostvari najvrednije pobede završivši karijeru s rekordnim brojem Grand Slem titula.

Ironija je u tome što nijedna kontroverza koja je okruživala Đokovića otkako se spustio u Melburn kako bi se takmičio na Australijan Openu zapravo nije bila o njemu.

Umesto toga, reč je o odnosu između države i pojedinca i u kojoj je meri taj odnos majmunisan u zemljama koje smo ranije smatrali slobodnim.

U tom smislu, Đoković je samo munjeviti dirigent za kulturni rat između ljudi koji veruju da vlada ima sva prava odlučiti (i nametnuti) šta je najbolje za nas, i onih koji misle da je zastrašujući način na koji su Australija, Novi Zeland i Kanada iskoristili krizu kako bi učvrstili vlast nad građanima.

Đoković nije tražio ništa od ovoga. Zapravo, do sramotnog dočeka u Australiji – u koju je pozvan nakon medicinskog izuzeća, kao što je zatraženo, a zatim izbačen zbog političke svrsishodnosti – ostao je nepokolebljivo apolitičan na temu vakcinisanjaa. Nije se trudio javno objavljivati svoje stavove.

Sada je i "poster dečak" za globalni antivax pokret i fokus za bes onih koji veruju da su nevakcinisani sebični idioti koji bi mogli preplaviti zdravstveni suistem. To što Đoković nije samo popustio da bi sve prošlo – i nastavio da igra tenis – njegova je večna zasluga.

Neverovatno, sada postoje oni koji bi se čak i rugali Đokoviću zbog njegovog stava - ne samo slavni, strašno, jeftini prevoznik Ryanair, avio kompanija čiji je izvršni direktor M.O'Leri svojevremeno registrovao svoj Mercedes kao taksi kako bi mogao koristiti dablinske autobusne trake.

Ipak se okreće – i u nedostatku strašne nove varijante virusa – onda Đoković još nije mogao isplivati kao popularni junak pandemije, upravo na način na koji je Ali na kraju postao heroj odbijajući biti oteran u katastrofalan rat?

Očito je prerano znati, ali u vreme kada se sve više pokazuju stvari koje smo dugo bili morali poštovati – od empirijskih naučnih istina na kojima se temelje naša društva do društvenih ugovora kojima pristajemo na upravljanje – Đokovićeva odlučnost tim je vrednija divljenja. Nada je, naravno, da razum prevladava i do leta ćemo Đokovića videti u akciji – i pobeđivanju – još jednom, na Vimbldonu, ili negde drugde.

Kad se Ali vratio nakon zabrane, poražen je od Frajzera u Medison Skver Gardenu, što se nemilosrdno pokazalo kao tačka na njegovom putu da vrati svoju poziciju u svetu svog sporta.

Za nas koji verujemo da je Novak Đoković pokazao hrabrost u svojim uverenjima - i karakteru - jednako impresivno kao i Alijevo, pobednički tron je pozicija na koju se nadamo da će se vratiti.

Karakter je, na kraju krajeva, sudbina.

NAPISAO Damian Reilly