Željko Obradović je nakon četiri i po godine boravka na klupi Partizana u sredu podneo ostavku i to je izazvalo pravu lavinu nezadovoljstva među navijačima crno-belih. Konačno, u subotu popodne klub iz Humske je potvrdio da Obradović definitivno više neće predvoditi crno-bele.

---

Na neslavan način je završena burna era u kojoj je najtrofejniji trener Evrope uložio nesebično svoje ime i autoritet u obnovu Partizana. Na kraju je, negde na pola puta, došlo do zahlađenja odnosa sa rukovodstvom kluba i rastanak je bio nemi novan, iako su navijači jasno stali na stranu trenera i po cenu lošijih rezultata u budućnosti.

Pored toga, što je bilo evidentno da nešto nije štimalo u timu i da se nova pojačanja nisu uigrala, čini se da niko nije očekivao da će se 65-godišnji stručnjak odlučiti na ovakav potez. Pogotovo ako se uzme u obzir pobednički karakter Obradovića, kao i činjenica šta mu Partizan znači.

Međutim, kada se zađe u dubinu problema, priča oko Obradovića pored sportskog konteksta ima  i političku pozadinu, pošto je trener Partizana postao trn u oku vlasti zbog podrške studentskom protestu. U klubu nisu imali hrabrosti da iskreno stanu u zaštitu trofejnog trenera. Ipak su stranačke privilegije i udobnost fotelje važnije od kluba.

Jedan od navijača Partizana je u četvrtak po povratku trenera iz Atine, na dočeku kakav sportski svet ne pamti, doslovce izjavio „Obradović je naš patrijarh“. I tu sve priče o odnosu navijača i trenera crno-belih prestaju.

Međutim, Obradović nije hteo da pristane na trule kompromise i da u nestabilnoj atmosferi i narušenim odnosima u klubu nastavi da krnji teško stečeni ugled i sopstveno zdravlje, što je svakako prioritet ma koliko neko voleo svoj posao i klub.

• Željko Obradović – CV kakav u košarci niko nema

Proslavljeni trener se vratio u Humsku kada je klub bio u dubokoj krizi i učesnik Evrokupa, a ne Evrolige, i to daje poseban pečat pripadnosti u CV stavkama Željka Obradovića.

Najtrofejniji je trener u istoriji Evrolige, budući da ima čak devet trofeja namenjenih pobedniku ovog takmičenja i to sa pet različitih timova, a nikada nije krio da mu je Partizan jedina istinska ljubav.

Prvi evropski trofej je osvojio upravo kao trener Partizana davne 1992. godine kada su crno-beli podigli pehar tadašnje FIBA Evrolige. To je bio prvi tim koji je Željko ikada vodio kao glavni trener u svojoj karijeri, pa samim tim i podvig izgleda još veličanstvenije.

Pored Partizana Evroligu je osvajao u pet navrata kao trener Panatinaikosa, a još je osvajao trofeje i sa Huventudom, Real Madridom i Fenerbahčeom.

Izuzev klupske trenerske karijere za ponos, Obradović se dokazao i na reprezentativnom nivou.

Sa reprezentacijom SRJ je 1995. prvo kao pomoćnik Dušana Ivkovića, osvojio Prvenstvo Evrope u Atini. Naredne godine je postao prvi trener reprezentacije i osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, a zatim i zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 1997. u Španiji i na Svetskom prvenstvu 1998. u Grčkoj. Takođe ima i bronzanu medalju sa Evropskog prvenstva 1999. u Francuskoj. Bio je i selektor Srbije i Crne Gore od 2004-2005. godine.

Pre trenerskog poziva, bio je i aktivni košarkaš u periodu od 1978-1991. godine, nastupavši za Borac iz Čačka i za Partizan. Bio je član reprezentacije koja je osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u košarci 1990. godine u Argetini. To ga čini jedinim čovekom u svetu košarke koji je osvajao zlatne medalje na šampionatima sveta i kao igrač i kao trener.

Na klupi Partizana je u prvom mandatu (1991-1993) osvojio, pored pomentog Kupa šampiona Evrope i titulu prvenstva Jugoslavije iste 1992. godine. U drugom mandatu od 2021. do danas je osvojio dve ABA lige (2023, 2025) i prvenstvo Srbije (2025).

Željko Obradović je rođen u Čačku 9. marta 1960. godine. Kao trener je pored pomenutih timova i selekcija predvodio i ekipu Benetona iz Treviza (1997-1999). Proglašen je trenerom godine Evrolige u tri sezone 2006/07, 2010/11, 2016/17

---